|
U senci priprema odluke o konačnom statusu Kosova i
završetka sudskog procesa optuženima za ubistvo
premijera Zorana Đinđića, u najvišem narodnom
predstavništvu, u Narodnoj skupštini Republike Srbije,
došlo je, napokon, do kristalizacije različitih
političkih orijentacija.
Posle višemesečne krize oko nove vlade uspostavljena je
skupštinska većina koja je omogućila izbor predsednika
Narodne skupštine. Međutim, preko noći uspostavljena je
nova skupštinska većina koja je iznudila ostavku netom
izabranog predsednika Skupštine i formirala Vladu.
Javnost je bila zaprepašćena oslobađanjem instinkata
narodnih predstavnika i njihovim ostrašćenim govorom.
Bila je to, ipak, predstava, svojevrsna zamka, da se ne
prozru stvarne političke namere. Vanredno stanje koje je
predsednik Narodne skupšine stigao da, za svoga kratkog
mandata, spomene, nateralo je mnoge da tih dana u svoju
lektiru uvrste knjige o Vajmarskoj Republici (1918-1933)
i obrate pažnju naročito na 48. član Vajmarskog ustava
po kome se, u slučaju vanrednog stanja, mogao raspustiti
parlament i za predsednika vlade postaviti ličnost koja
ne uživa podršku većine.
Šta je tu bilo staro, a šta novo?
Javnost je na pomenuto zasedanje reagovala emocijama:
zaprepašćenost, postiđenost, prezir. Ali i uplašenost. U
isto vreme, čim se Vlada kako-tako formirala, pojavilo
se stanovište da, u ime državnog razloga, treba
potisnuti političke razlike i obustaviti rasprave.
Sasvim u duhu sabornosti. Negativne reakcije javnosti na
ponašanje poslanika bile su, u svakom slučaju, veće od
osetljivosti na političke razlike koje su oni izrazili u
pristupu ključnim pitanjima zemlje.
Kakva je onda perspektiva parlamentarne demokratije u
Srbiji ako najviše narodno predstavništvo nije mesto na
kome se, preko narodnih poslanika, izražavaju različiti
interesi koji objektivno postoje u društvu, koji se kroz
raspravu i sučeljavaju, da bi se došlo do opšteg
interesa? Svaka racionalna politika mora polaziti od
stvarnih pretpostavki. A jedna od tih pretpostavki je da
parlamentarizam u Srbiji nema značajniju tradiciju.
Srbija se, otprilike, i vraća parlamentarizmu kakav je u
njoj postojao i tek treba da ostvari modernu
parlamentarnu demokratiju.Uveden 1903. godine,
parlamentarizam je u Srbiji imao više ograničenja, od
kojih su najveća bila: ulazak vojske u politiku i slab
kralj zavisan od zaverenika uz čiju je pomoć i došao na
presto. Rad parlamenta faktički je prekinut na početku
Prvog svetskog rata, već 1915. godine. U novom državnom
okviru, od 1918. godine, snažno obeležen nacionalnim
suprotnostima, parlamentarizam je diktaturom od 1929.
bio obustavljen.
Inkompatibilan sa jednopartijskim sistemom koji je
vladao pola veka, parlamentarizam je obnovljen u
uslovima koji mu nisu išli naruku: devedesetih godina
ratni ciljevi zahtevali su homogenizaciju i
mobilizaciju, a ne parlamentarnu demokratiju.
Paradoksalno, ali u vreme obnove višestranačkog sistema,
među mnoštvom novostvorenih stranaka gotovo da nije bilo
programskih razlika. Glavna borba vodila se oko vlasti
na onom istom političkom prostoru koji je bez ostatka
već bila pokrila vladajuća partija. Kroz takav prividni
višestranački sistem teško se probijalo saznanje o
nespojivosti demokratije sa nacionalizmom. Više od
jednog veka, politički život u Srbiji bio je u znaku dve
političke stranke: Narodne radikalne stranke i
Komunističke partije. Narodna radikalna stranka je po
samorazumevanju bila jedini autentični predstavnik
naroda kao celine ("Između srpskog naroda i radikalne
stranke nema razlike" - Nikola Pašić). Na toj osnovi,
Narodna radikalna stranka postala je politički hegemon,
i prva u Srbiji ostvarila partijsku državu. I
Komunistička partija je na vlastitoj misiji o socijalnom
oslobođenju proletarijata uspostavila politički monopol.
To je, u najvećoj meri, odredilo i karakter političke
kulture u Srbiji kao monističke.
Ponašanje poslanika koje karakterišu: nepriznavanje
objektivnih razlika, ignorisanje činjenica,
nipodaštavanje opozicije, nadmetanje u patriotizmu, a
naročito pretenzije na predstavljanje interesa naroda
kao celine - nije ništa novo. Zbog tih istih pojavnih
oblika još je Slobodan Jovanović Narodnu skupštinu
Srbije do počeka XX veka upoređivao sa kozačkom
skupštinom, a jugoslovenski parlament od 1918. godine sa
skupinom ljudi koje ne povezuje niti jedna ideja: ni
socijalna ni nacionalna.
Retorika poslanika je prilagođena vremenu, ali je njen
supstrat stari: Kosovo - osveta ili odbrana, u svakom
slučaju generator ratova za ujedinjenje srpskih zemalja;
Rusija - Austrougarska (kao paradigma Evrope u
prošlosti), danas Evropska unija; patrioti i izdajnici
čija oštra suprotstavljenost isključuje svaku raspravu o
političkim orijentacijama, njihovim izgledima i
ishodima. To čini latentnim građanski rat, pothranjuje
nepoverenje i podstiče mržnju. Najagresivnije ponašanje
i najupečatljivija, najslikovitija retorika, u društvu
koje ni samo nije sklono uvažavanju razlika i poštovanju
ličnosti, stvaraju poželjan utisak da su i danas u
Narodnoj skupštini svi isti: treba samo da se konačno
pomire i slože. To dovodi do trijumfa demagogije čiji je
cilj da pogodi srž instinkta mase, i visoko tehnizirane
manipulacije.
Ali, upravo je majsko zasedanje Narodne skupštine donelo
i nešto novo. Jasno su se kristalisale tri političke
orijentacije. U središtu razlika danas, kao i u
prošlosti, ostaje Evropa. U suštini od Evrope neodvojiv,
odnos prema velikosrpskom državnom projektu čiji su
eklatantni izraz ratni zločini počinjeni u ratovima
devedesetih godina.
Prva orijentacija koju sledi najbrojnija poslanička
grupa nedvosmisleno je protiv evropske perspektive
Srbije. Ona ne priznaje poraze Srbije u ratovima
devedesetih godina i ostaje otvoreni baštinik
velikosrpske državne ideje. U unutrašnjoj politici, ona
računa na socijalnu homogenizaciju osiromašenog naroda,
nudi prosta rešenja, i protivi se modernizaciji zemlje.
U spoljnoj politici, glavne nade polaže u povratak na
svetsku scenu Rusije kao vojne sile u hladnoratovskom
smislu, a u njenom unutrašnjem razvitku u novi ciklus
autoritarnosti. Ova orijentacija je autentična, i
zabluda je da je rešenje u njenoj zabrani. Ali ona je u
sukobu sa vremenom. Uz to, ona nije desnica u stabilnoj
demokratskoj državi niti desnica kakve poznaju sve
zemlje u tranziciji. Oslonjena na istrošen
patrijarhalizam i velikodržavni nacionalizam, ona se u
ratovima rekonstituisala i čvrsto organizovala. Nemalu
snagu uticaja daje joj politička koheretnost:
odbacivanje Evrope i zaštita optuženih za ratne zločine
čije izvođenje pred međunarodni sud definitivno
kompromituje velikodržavni projekt. U njenoj strategiji
sadržana je opasnost da se Srbija identifikuje sa
najtežim zločinima, kao što je genocid u Srebrenici, ali
to je i granica od koje ova orijentacija, u izmenjenim
međunarodnim i regionalnim okolnostima, počinje da se
istorijski iscrpljuje.
Druga politička orijentacija nema koherentost prve. Ona
nije ni degenerisana varijanta prve orijentacije, ali
nije ni njena alternativa. Njen cilj je ulazak Srbije u
Evropu, ali bez ispunjavanja bilo kojih uslova. Kao
Slobodan Milošević: u Evropu na belom konju, a ne kao
lakeji, iako ovo drugo niko ni ne traži. Odnos prema
velikodržavnom projektu je, u najmanju ruku,
ambivalentan: otuda stalno laviranje oko preuzimanja
obaveza za sankcionisanje ratnih zločina. Bez obzira na
nijanse unutar kohabitacije i različite akcente
koalicionih partnera ("Evropa ne po cenu Kosova", "I
Evropa i Kosovo"), u njoj se ogleda nespremnost da se
prihvati nova realnost i uspostave novi prioriteti u
razvitku zemlje. Bez obzira na namere svojih
protagonista, ova orijentacija drži Srbiju u mestu i
nemilice troši njene ionako umanjene rezerve, gubeći pri
tom iz vida da vreme za političke kalkulacije nije
neograničeno ne samo zbog zamora Evrope do koga je došlo
njenim širenjem, već i zbog njene vidljive orijentacije
na nova područja.
Treća politička orijentacija ima za cilj ulazak Srbije u
Evropsku uniju uz prihvatanje postavljenih uslova. Ovaj
cilj se temelji na stanovištu koje je formulisao
premijer Zoran Đinđić. Naime, za sve članice Evropske
unije uslovi su isti i svaka od njih prihvata te uslove
iz svojih kako neposrednih tako i dugoročnih interesa.
Dodatni uslovi za Srbiju, kao i za neke druge države
nastale posle raspada Jugoslavije, proizlaze iz njene
neposredne prošlosti: iz ratova za teritorije i ratnih
zločina koji su u tim ratovima počinjeni. Na
ispunjavanje tih uslova Srbiju su obavezale, preko
Ujedinjenih nacija i institucija koje su one stvorile,
sve demokratske države sveta. Konsekvence koje za Srbiju
proizlaze iz opiranja da te obaveze izvrši moraju biti
savršeno jasne jer su, ovaj put, uistinu, sudbinske.
Nije, dakle, sve isto, i nisu ni u Narodnoj skupštini
svi isti. Birači su, najzad, dobili jasno profilisane
političke programe. Gorčina zbog ponašanja i retorike
izabranih narodnih predstavnika ne bi smela da zakloni
različite sadržaje koje su oni ponudili. Osim emocija,
zrelo društvo poseduje i političko mišljenje.
Preneto iz
Danas-a,
Latinka Perović |
